Ribanje trogodišnjaka u autopraoni

Lepo nedeljno jutro. Stari rituali, buđenje jednog roditelja, drugog, dete jedno, dete drugo, prenos u drugu sobu, crtani, presvlačenje, kafa, mleko, pelene…

Šta da radimo da popunimo prepodne… – “Ana, želiš sa tatom da odemo da operemo kola?” – “Daaaa…..”

Pokret, presvlačenje, namoljavanje, oblačenje, obuvanje, vijanje, dovlačenje, kaput…. Sad mogu i ja da se obučem.

Ana, jesi gladna? – Da. – Šta želiš iz pekare? – Perec.   (Ulazim, nema pereca, ali kupujem kiflu…)  – Izvoli. – Hvala tata. – Fino je? – Mmmmm….

Autopraona, nema gužve (TO!), predaja kola, sedanje, kafa, sok – kako kome… nastavak kifle. Raspoloženje super… šarmom dete dolazi do toga da joj nude da gleda crtane filmove na TV-u. … zavaljivanje u stolicu i uživanje…

U jednom momentu prekid filma… STANI, ČEKAJ, STOP… razgovor:

Tata! Gde je moj perec?
Nije bilo pereca, kupio sam ti kiflu.
Šta sam ja tebi rekla kada si me pitao.. hoću perec. I zašto si ti kupio kiflu?
Pa kažem ti, nije bilo pereca. Ali pojela si kiflu i nisi ništa rekla.
E tata, tata… tebe poslati u prodavnicu… (uzdah)… 

Ona nastavlja da gleda crtani.. Moj zbunjeni pogled… Nepotrebno je reći da su me šankerica i radnik u autopraoni (koji je slučajno tada bio unutra) pogledali kroz suze od smejanja.